Priča o četiri imena

 

Nova novela našeg svetski neistaknutog romanopisca i hroničara

 

Published by Iam Betterman

 ISBN: 978-1-311-04072-5

Copyright © 2015 Iam Betterman

All rights reserved

 

Publisher’s Note

 

The Publisher and Author shall have neither liability nor responsibility to any person or organization with respect to any loss or damage caused or alleged to be caused directly or indirectly by the information contained in this book. The purpose of this book is to educate, entertain and stimulate. This book is sold with the understanding that the Publisher and Author are not involved in offering legal, medical or psychological services. If any assistance is required, the services of a competent professional should be sought.

 

License Notes

No part of this publication may be reproduced, stored in a retrieval system, or transmitted, in any form or by any means, electronic, mechanical, photocopying, recording or otherwise, without the prior written permission of the author. Thank you for respecting the hard work of this author.

 

Sva prava su zaštićena




- 1 -

 

Zovem se Krmenadla Vegetarijanac.


Rođen sam u Beogradu jedne hladne februarske večeri, u vreme kada su ljudi bili znatno srećniji i pošteniji nego u današnje vreme.

Ta činjenica je verovatno uticala na to da celog zivota ostanem romantik, idealista i pomalo melanholičan. Bila su to takođe vremena kada se dobro živelo u Jugoslaviji, a naročito tokom sedamdesetih kada sam odrastao. Čovek se lako navikne na blagostanje, a pošto je to blagostanje bilo zdravo i umereno, mogao sam da se razvijem u neku vrstu umerenog materijaliste, da shvatim vrednost materijalnih stvari ali da im ne postanem rob. Bila su to i zdrava i mirna vremena pa je nekako bilo normalno da postanem neka vrsta pacifiste. Neki mnoge stvari pripisuju mom znaku u horoskopu, koji je vodolija, pa sam možda i zbog toga oduvek bio slobodnog duha, sa mnogo kreativnosti i originalnosti.

Bio sam nedonošče i prve dane svog zivota sam proveo u inkubatoru. Sigurno skoro svi znate onu izreku “I tada je ugledao svetlost dana”. Možete da zamislite kako je uticalo na psihu jednog malog dečaka da ugleda svu tu svetlost inkubatora i da dugo bude zaštićen njenom toplinom. Čitavog života je ostala  u meni i ljubav i potreba za svetlom i toplotom.

A i ta svetlost, možda ljudsko biće i nije spremno za toliko svetlosti, stekneš utisak vrlo rano da je sve oko tebe puno svetlosti a onda se kroz život teško boriš sa tamom, ili se grčevito boriš da izbegavaš tamu, naročito kada se radi o sopstvenim mislima, jer je njih teže izbeći nego negativne ljude.

Ni sam ne znam kako sam uspeo da proživim detinjstvo ne razmišljajući o eventualnoj tami oko mene, bio sam potpuno ubeđen da uopšte ne postoji. Izreku “samo da komšiji crkne krava” sam skontao tek u zrelim godinama, mada nikome ne bih preporučio da pogrešno zaključi da sam sada zreo (osim u konteksu zreo za pucanje, psihički naravno … bolje da napomenem za svaki slučaj, zbog onih militantnih i paranoidnih koji su postali veliki hit u ovo vreme demokratije).

Roditelji su mi obezbedili relativno bogat život, nije se nikada oskudevalo ni u čemu pa je bilo i znatno lakše ne primećivati šta se dešava oko tebe, a i ako bi te neko povredio psihički ili materijalno to se nije jako odražavalo na svakodnevni život.

Neki tvrde da smo tada dobro živeli jer je bila neka verzija vrlo liberalnog komunizma gde smo generalno imali mnogo slobode, sve je bilo jako bezbedno, raznih bolesnika je možda i bilo ali je to bilo verovatno jako retko, a još manje se o tome pričalo ili pisalo.


- 2 -

 

Kasnije sam shvatio da postoje razne istine i razne manipulacije. U svom odraslom životu sam bio mnogo manipulisan od strane izrazito zlih, neobrazovanih, neinteligentnih i primitivnih ljudi, koji su bili podržani još nehumanijim, pokvarenijim i primitivnijim režimom. To se međutim dešava u nekoj stranoj zemlji, i o tome ćemo kasnije. Raduje me da ako sam bio manipulisan u svojoj zemlji, onda je to ispalo tako da sam se osećao zdrav, zaštićen, slobodan, neiskvaren, pun radosti i samopuzdanja, kreativan…

Kako to već ide, spoljašnji faktori polako počnu da dodaju svoj uticaj na razvoj ličnosti. U odrasloj fazi detinjstva sam mnogo zavoleo rok, bluz i hipi muziku. To još nekako dodatno ulije mnogo energije, iskrenosti i osećanja, plus taj neki osećaj da smo svi braća, jednaki, pozitivno divlji, slobodni, srećni.

Granice, države, politika, vlade i slične nametnute kategorije su mi uvek bile nebitne i strane, što je usmerilo moj razvoj ka pacifisti. Multietnička sredina sa nekoliko religija i mnogo različitih kultura su me učinile i kosmopolitanom, mnogo ranije pre mnogobrojnih putovanja širom sveta. Fenomenalna memorija, prirodna inteligencija, sjajno obrazovanje i odlični rezultati u školi uz svu sigurnost porodice i društva su dodatno isključili bilo kakav strah za budućnost i egzistenciju. Kada ne moraš da razmišljaš o preživljavanju ili teškom radu onda je lako da se okreneš duhovnoj, moralnoj i intelektualnoj strani u sebi, i da ti te stvari postanu sastavni deo svakodnevnice. Kultura, obrazovanje, zabava, kreativnost, individualnost, pa rekao bih i umerena doza narcisoidnosti, egocentričnosti i hedonizma su lako zauzeli važno mesto u svakodnevnom životu.

Ukratko, život je bio lep, slobodan, dinamičan i bogat tokom mog života u Jugoslaviji. Zdravstvo i obrazovanje su bili jako dobri i sve je to povećavalo osećaj slobode i sreće.

 

- 3 -

 

Verovatno vas je nasmejalo i pomalo zbunilo moje ime. Kakvo je to pobogu srpsko ime Krmenadla Vegetarijanac. Prezime se čak i ne završava na „ić“ kao u većini srpskih prezimena.

Meni je interesantan konflikt između imena i prezimena. Pazi krmenadla, mesište što bi se reklo, a onda vegetarijanac. Neki put je teško pobediti tu dualnost u jednom biću, uvek te prati, naročito u teškim periodima života, kada je čovek nateran da se odluči za stranu ili pravac, a veoma često i da bira između dve ili više podjednako loših opcija, kao šatro dat ti je izbor, pa umesto da biraš među opcijama koje bi tebi odgovarale, zbog raznoraznih skotova ili nerazumnih i nelogičnih pravila (koje su postavili bolesni, nesposobni i nekreativni) ti moraš da se odlučiš na najmanje lošu opciju među odvratnim i u principu neprihvatljivim opcijama.

Ta doktrina se ovih dana popularno zove zapadna demokratija, gde se kombinacijom površnog obrazovanja i medijskog zaglupljivanja narodu nametne kako da misli, a onda nas pitaju da svojom slobodnom voljom glasamo za jedan od nametnutih izbora. U situacijam gde narod bira nerezonski, a to znači uključujući mozak, znanje i iskustvo, izbori se ponavljaju dok se narod ne umori, i po svom slobodnom izboru prihvati nametnuto, ne bi li sačuvali bar malo od života za stvarni život.

Kasnije sam shvatio da ista ta degenerisana banda koja stavlja svoje ljude pred takve opcije to isto radi i sa državama koje bi da budu samostalne, slobodbe i da žive normalan i svoj život. Otom potom, kada se budem bavio svojom novom zemljom, tako reći maćehom, pošto majku zemlju još uvek imam, mada se zemlja maćeha trudi baš iz sve snage da mi uništi zemlju majku.

Po tom pitanju, naravno da mi to smeta, niko ne voli varvare, primitivce, sadističku stoku seljačku, siledžije, okupatore, imperijaliste, robovlasnike, parazite i krvopije koji rasture i porobe neku državu da bi krali i uništavali, dok ne iscede sva bogatstva iz zemlje i iz ljudi. Zavadi i zavladaj je zvezda vodilja njihove idejne strategije. E sada, mada to ne podnosim jer je izuzetno nisko i prljavo, dno dna što bi rekao narod u zemlji majci, to ipak nekako mogu da prihvatim jer istorija pokazuje da je uvek bilo porobljivača i porobljenih, da je uvek neko dominirao i bio neka imperija, pa cenim ako to nisu ova nacistička stoka bila bi to neka druga država. Ali kada ti zemlja maćeha namerno uništava zdravlje, porodicu, decu, roditelje, kada im pišeš stotinu pa i hiljadu puta da to ne rade, kada im nebrojeno puta traziš odštetu da bi popravio ono što su pokvarili, kada ih moliš da te ostave na miru i dozvole da se oporaviš jer si očigledno več puko po svim šavovima, kada ih upozoriš da nećes moći više da radiš i da izdržavaš maloletnu decu što će njima bitno smanjiti opcije i kvalitet života, a meni totalno upropastiti život jer već odavno ne mogu više da se borim protiv svih njihovih vetrenjača … onda je to sasvim druga priča.

 

- 4 -

 

Bilo je interesantno kako su me zvali kad sam bio mlađi, Krmenadla baš nije išlo, pa su me zvali kratko Krme. Oni dobronamerni su mi objasnili da to nije od reči prasence ili svinjče, nego šatro zato što sam kao dete uvek bio krmeljiv. Baš im hvala, šta bi mi Srbi bez dobronamernih prijatelja.

Ja se krmelja baš i ne sećam, cenim da su me malo zezali jer sam uvek bio preterani čistunac, ali opet opšte je poznato da ja baš i ne primećujem sarkazam, podbadanja odnosno podjebavanja, zle namere, a naročito mi ne ide čitanje između redova. A tek seljačke fore i fazone ... nikad ih nisam podnosio, a skoro sve sam ih popamtio.

Znam da sam bio dosta bolešljiv do neke svoje osme godine, a pomalo i do petnaeste godine, da sam nekoliko puta ležao u bolnici u ranom detinjstvu, popio kilometar nekih antibiotika, i primio stotinak inekcija. A krv iz prsta i vene, pa bar dva tri puta godišnje u detinjstvu. Znam samo da je to stvorilo veliki strah od lekova i igle, što je verovatno uticalo da se nikad ne razvijem u nekog narkomana ili zavisnika od tableta. Nikada nisam ni pio, a teško je neke stvari podneti kada si uvek svestan svega oko sebe, mozak ne dobije šansu da se malo odmori od realnosti.

Strahovi od bolesti su se duboko uvukli u svaku ćeliju mog mladog bića i mozga, i to igra veoma važnu ulogu u situacijama za koje mozak odluči da su opasne po zdravlje i život.

Mozak je čudna stvar. Pokretač svih ili skoro svih misli i akcija, uključujući i one najsrećnije i one najstrašnije. Čudi me da niko do sada nije rekao “moj mozak, to sam ja”. Dekart je dodirnuo temu sa njegovim “mislim, daklem postojim”, ali to ne oslikava kompletan genijalni opus kreatora i kompozitora zvanog mozak.

Pazi ‘vako, da ti nešto kažem. Znam ja da sam ponekad i tup i glup, kao što se to svakome od nas ponekad desi, a nekima bogami i češće, ali se godinama pravim i tuplji i gluplji nego što zapravo jesam, a često čak i veoma površan, valjda da bi se lakše uklopio u intelektualni milje i nivo zemlje maćehe.

E sada kada sam vam predočio nekoliko malih segmenata i kontroverzi u vezi sa mojim imenom, vredno je reći da me je često pratilo u zapadnom životu da zapravo budem ili isključivo Krmenadla ili isključivo Vegetarijanac, sve više se gubila zlatna sredina i balans sa nagomilavanjem problema, a problema u zemlji maćehi je bilo znatno više nego što normalan i pošten čovek može da podnese.   

To je stvorilo nove dileme, da li sam nenormalan ili supermen (ne onaj iz stripova i filmova, nego onako sasvim najobičniji supermen); da li sam predodređen za neka nesvakidašnja dela; da li ću bez meni poznatog razloga non stop morati da proživljavam sudbinu Sizifa, Atlasa i Feniks ptice ili ću morati da budem David koji ubija Golijata. Priznaćete ozbiljne teme i muke, mnogo mi se više sviđa seks, na žalost to mi se dešava znatno ređe nego svaki minut realnosti i svakodnevnice. A baš sam lepo sebi tokom 2008-e i 2009-e ugradio afirmaciju “bolje sto godina srećan nego jedan dan nesrećan”. Držalo me to Boga mi jedno 2-3 godine, dok zle, primitivne, necivilizovane, tupave gluperde i neljudi nisu odlučili da to i nije baš politički korektno za standarde zemlje maćehe.


- 5 -

 

Sada, kada sam vam nagovestio svu dualnost, konflikte, teškoće i kompleksnosti koje proizilaze iz mog imena, pitam se kako bi se sve to odrazilo na mene da se na primer zovem Božidar Krstić.

Pazi tu šalu i ironiju. Božidar koji zapravo znači Božji dar, i koji se u maćeha zemlji bukvalno prevodi kao God’s gift, God’s given, gift from God, present from God i tako dalje, a termini koji se koriste u dva vrlo različita konteksta, jedan vezan za religiju, drugi za žene i sex. A tek prezime, Krstić, sa korenom reči u terminima kao krst i krštenje (cross, baptism).

Ja, Krmenadla Vegetarijanac apsolutno uvažavam i poštujem sve religije, kulture, nacije, običaje, zakone, ljude, boju kože i slično, ali kako bi bilo tom Krstiću, koji uvek naglašava jednakost, koegzistenciju, toleranciju i ljubav među svim različitim narodima. Kako bi se eventualno nosio sa svim tim stvarima ako bi bio u sredini gde jednakost ne postoji, gde je društvo podeljeno na građane prve i druge klase, gde si još uvek samo stranac i nakon petnaest godina državljanstva, gde si svakodnevno izložen nepodnošljivoj propagandi, manipulacijama, lažima i svakojakom ispiranju mozga? Da li bi Božji dar uopšte pravio bilo kakve analize da mu nisu uništili zdravlje, mladost, karijeru, porodicu, da ga nisu tako nemilosrdno udarali po svim njegovim svetinjama, kojima nije ugrožavao nikoga? Da li bi njegove iskrene kritike i analize bile prihvaćene, ili bi ga zbog objektivnosti i tačnosti istih mrzeli iz sve snage, i podvrgli najodvratnijem i najnehumanijem psihičkom mučenju i maltretiranju, neprestano vređajući njegovu inteligenciju, koju su raširenih ruku prihvatali dok je ostvarivao vanserijske rezultate za poslodavce u zemlji maćehi.

Ljudska glupost, kako je tek to interesantna tema. Neki kažu da je to najveće zlo čovečanstva. I to mi stvara ozbiljan konflikt. Zemlja maćeha je intergalaktički prvak u gluposti, više nemaju mnogo stvari koje bi mogli izvoziti, ali ograničenosti, gluposti, idiotizma i rasizma imaju dovoljno za ceo svet, i onda idu tako naokolo i truju planetu i ljude širom sveta, ubeđujući ih da je glupost norma, da je dobro za narod širom planete da budu porobljeni, manipulisani, zaglupljeni … Shvata on njih odlično, baš kao i on sam i oni su bili neko i nešto, ali nije on njih naterao da postanu jadni kakvi sada jesu, niti im je ikada dao saglasnost da oni njega učine takvim. Ogromna je razlika među njima, nepremostiva, dok se on bori ljubavlju i poštenjem protiv svoje nesreće koju su mu oni napravili, oni se još više udružuju i još više pojačavaju svoju mržnju prema svima koji bi da se otrgnu njihove gluposti, imbecilnog i bolesnog ponašanja i razmišljanja. Kao najrazmaženije derište, izmišljaju najmaloumnije izgovore i taktike ne bi li prikrili svoje greške i glupost, neprestano demonstrirajući sve više gluposti i zla, neprestano čineći nove katastrofalne greške misleći da će tako prikriti prethodne. Nije ni čudo što se oseća tako jadno kada živi među tako jadnim neljudima.

Da li ga jebe, da kažem onako narodski, što bi se reklo, to što je neumereni idealista i perfekcionista, i što se van svake logike nada da u toj prokletoj zemlji maćehi mora da postoji neka normalna i inteligentna osoba koja će uvideti ogromne greške sistema i konačno uraditi nešto da ispravi nanete mu nepravde, uvrede i povrede? Čudi me, a i brine me, da naš Božji dar, koga je jako dugo krasila izuzetna inteligencija, ne uviđa da je 25 godina suviše dug period da bi bilo šta bila greška, da mu se sve nenormalne stvari ne bi ni desile da tamo ima normalnih ljudi, da bolest stvara bolest baš kao što novac stvara novac.

Boli mene uvo, ja sam Krmenadla Vegetarijanac, i sve dok ima šta da se krka jebe mi se za sve ostalo. Ali jadni Božidar Krstić, kako bi on podneo dvoličnost, nepravdu, manipulacije, laži, licemerje, idiotizam, glupost, primitivizam … Mislim da ne bih želeo da znam šta se događa u glavi jednog takvog Božidara Krstića, i moji lični konflikti su ponekad previše opterećujući.

 

- 6 -

 

Iskreno rečeno, ne bi me začudilo da idiotčina i kretenčina sa tako ludačkim imenom kao Božidar Krstić, doživi niz “malih i nebitnih nepravdi” koje bi mu korenito promenile život.

Doduše, teško je zamisliti da bi bilo koja zemlja mogla da bude toliko necivilizovana i surova, da bi to uzdrmalo ogromni integritet i visoke etičke standarde nekog ko bi bio osuđen da nosi tako kompleksno ime. Naročito ne danas, posle svih zverstava koje je čovečanstvo doživelo tokom velikih, a i ostalih ne baš nebitnih ratova.

Valjda ostale civilizovane zemlje ne bi dozvolile da nakon takvih iskustava nekoj zemlji bude dozvoljeno da čini nove genocide i egzoduse, makar to bilo i savremenijim i perfidnijim metodama. Pa nije valjda današnja internacionalna zajednica samo marioneta, potrčko i sluga nekih monstruoznih zemalja, koje bi da svoju bolest, ludilo i zlo nameću kao svetski standard i model.

Što sam odlutao u sve ovo, kao da sam počeo da se uvlačim u mozak našeg nenamernog junaka Krstića, pa crpim misli iz njegove tuge i razočaranja koju bi takav tip osobe mogao nagomilati tokom vremena, ako bi uopšte takav neki scenario i bio moguć, da se neko suočava sa tolikim zlom i primitivizmom godinama, ili ne daj Bože 25 godina.

Već mogu da zamislim našeg Božidara Krstića, sa svim njegovim kvalitetima i konfliktima, kao perfekcionistu punog znanja i samopouzdanja i osobu sa ogromnom energijom, koja neprestano želi da usavršava sebe, da non stop stiče nova znanja i nova poznanstva. Potpuno mi liči na osobu koja bi radila u avio kompaniji, u računskom centru, gde bi imao spoj dve svoje ogromne ljubavi, programiranje uz ostale visokoumne i visokokvalifikovane poslove vezane za kompjutere sa jedne strane, i korišćenje jeftinih avio karata za mnoga putovanja i upoznavanje novih ljudi, običaja, kulture, hramova i arhitekture, prirodnih lepota, hrane itd.

Sasvim mi je logično da bi takva osoba, sa tolikim znanjem i samopouzdanjem, u tako traženoj struci, bez razmišljanja prešla da živi u bilo koju zemlju, da bi takav tip krenuo sve ispočetka da bi živeo u harmoniji sa svojim velikim ljubavima za kompjutere i putovanja, naročito ako bi već bio oženjen i imao dodatni motiv da zaštiti svoju decu i obezbedi im bolji život.

Ne bi ga pokolebale nikakve ekonomske poteškoće u novoj zemlji, jer bi bio ubeđen da može da nađe dobro plaćeni posao u kratkom vremenu.

Zanima me kako bi naš Božji dar reagovao na administrativne i ostale greške u novoj zemlji, i da recimo mora da čeka na radnu dozvolu devet meseci i da bude bez ikakve zarade ili bilo koje druge vrste prihoda nekih pet meseci.

Cenim da bi prihvatio minimalistički način života, na granici egzistencije, čak ispod svih prihvatljivih normi preživljavanja, duboko verujući da je to samo privremeno, i da će čim počne da radi za visoku platu (u šta naravno ne bi sumnjao ni trenutka) nadoknaditi sve izgubljeno zbog trošenja kompletne ušteđevine iz prethodno dobro plaćenog posla i prodaje skoro svih materijalnih dobara koje je kupio za velike pare, od svog vrednog i poštenog rada i obrazovanja u Jugoslaviji. Verovatno bi mu najteže pala rasprodaje skupe i dobre audio opreme, nebrojenih ploča i knjiga koje je sa ljubavlju skupljao tokom godina rada u srpskoj avio kompaniji.

Da li bi ga pogodila činjenica da je čitavog svog života živeo u jako velikoj porodičnoj kući koju su njegovi roditelji napravili na porodičnoj zemlji pametnim, napornim i poštenim radom, a u zemlji maćehi je sa suprugom i sinom živeo u kokošinjcu od četiri ipo kvadrata bez kupatila i wc-a celih šest meseci? I najmanji wc u njegovoj kući u Srbiji je bio veći od te palate u zemlji maćehi, koju je jedva nekako mogao da priušti svojoj porodici, mesečno plaćajući za to zapadno blagostanje više nego što je mesečno zarađivao kao vrhunski programer i administrator relacionih baza podataka u Jatu. Strujomer je bio u sobi, i osim što je bio najlepši komad nameštaja bio je i najskuplji. Gazda je preradio sat za struju da prima kovanice od funte umesto kovanica od pola funte. Kada struja koju si uplatio iscuri onda ostaješ u mraku i bez kuvanja na malom šporetiću koji je imao jednu minimalnu ringlu i jednu isto tako pozamašnu rernu u koju si mogao staviti čak četiri osrednje viršle. Srećom frižider je mogao da primi samo flašu mleka od jednog litra, i eventualno četiri jajeta, tako da ako bi se stvari ukvarile šteta ne bi bila velika.

Ta soba je bila jedina stambena prostorija na tom međuspratu, a kockica pored sobe od 70cm sa 70cm je bila kupatilo, otvoriš vrata i uđeš direktno u tuš kabinu sa svih strana okruženu zidovima bez ijednog prozora. I kupanje je naravno bilo na novčić. Ubaciš dvadeset penija i dobiješ pet minuta tuširanja, a ako ti to nije dosta, onda onako gologuz izađeš u hodnik, ubaciš novih dvadeset penija … Bila su to srećna vremena. Komšinica Kim, predivnog tela sa prelepim licem i izrazito crvenom kosom je živela u sobi na spratu, a koristila je isto kupatilo. Koliko puta sam zamisljao da se vraćam od nekuda baš u vreme kada se ona tušira, pa pošto žene uglavnom prvo peru kosu pre tuširanja, onda bi joj guza bila napolju, a ja bih morao da se provlačim između te prelepe guze i zida preko puta. Nažalost, nismo se nikada sreli u takvoj kombinaciji, a možda je njoj bilo i dosta pet minuta za tuširanje.

Skoro godinu dana nakon dolaska u zemlju maćehu, još uvek bez prava na rad, prešli su u potpuno prazan stančić, koji su prvo morali da ostružu špaklama da bi skinuli masnoću i dlake, a potom da ga kompletno operu hlorom. Kasnije su poskidali i sedam, osam slojeva tapeta pa su dobili i prostor za nekoliko plićih polica. Ne trebam vam ni reći da je i ovde struja bila po principu „plati pa klati“, odnosno „koliko para toliko muzike“. Nije bio strujomer na novčić kao u prethodnoj Bakingamskoj palati, bio je na ključ, odeš do obližnje benzinske pumpe, uplatiš pet ili deset funti na taj elektronski ključ, krkneš ga u strujomer ... i bi svetlost i u ovoj vukojebini od civilizacije ... ako imaš tolike funte ... naravno.

Da li bi ga bila sramota da da intervju novinarki Kurira i da njegova priča bude objavljena na dve stranice. Ne, to što je on sa svojom ženom skupljao trulo voće i povrće po završetku rada lokalne pijace da bi prehranio svoju porodicu jer ga je zemlja maćeha ostavila bez ikakvih prihoda a nije mu dozvolila da radi, to što je skinuo vrata od dnevne sobe i stavio na dve gajbe mleka da im bude sto za ručavanje, to što je kompletan nameštaj u njihovom malom stanu bio odbačeni krš, pokupljen sa otpada, koji su sami popravljali, prali i farbali, to što im zemlja maćeha nije dala pare ni za krevet, sto i stolice, šporet, frižider itd a to besplatno daju svakom socijalcu, kurvi i narkomanu u svojoj zemlji ljudskih i socijalnih prava i jednakosti, čak ni to što je sa svojim bivšim profesorom engleskog jezika iz trinaeste beogradske gimnazije strpljivo čekao da lokalna mesara izbaci pred kontejner koske i da ih oni ugrabe pre nego što ih zgrabe psi lutalice, i malo zamaste čorbu od pasulja ili sočiva.

Ne, osoba poput njega to nikada ne bi videla kao ličnu sramotu i poniženje, to bi bilo svedočanstvo o nehumanosti režima i sistema, o mržnji prema Srbima (za koje zaposleni u departmentu za rad i socijalnu sigurnost, neke davne 1992-e godine veruju da žive u pećinama i na drveću i da tako skupe i napredne uređaje i opremu za kuću nikada nisu ni imali u svojoj zemlji, pa im svakako takve stvari ni ne mogu biti potreba, nego je traženje takvih stvari bozobzirna pljačka bogatog i naprednog sistema od strane poludivljaka, koji piju krv deci ratnih zarobljenika i siluju sve što nije srpskog roda (artikli iz čitanih i popularnih dnevnih novina).

Da li je bilo strašno biti Srbin u zemlji maćehi tih devedesetih (i kasnije)? Da li bi sve to prouzrokovalo jezive panične napade 1994-e koji nisu popuštali godinama, i koji su fundamentalno promenili ceo život našeg Božjeg dara, ostavljajući zauvek osakaćene sve članove njegove porodice? Naravno da ne, jer kako kaže rečenica u filmu Child 44 “there is no murder in the paradise” (ne postoje zločini u zemlji slobode, jednakosti, pravde i blagostanja).

Da li bi ga bila sramota da priča praktično svima koje zna i sretne koliko nepravde i poniženja je doživeo u zemlji maćehi, koliko je taj sistem sadistički, primitivan i nehuman. Nikada nije dobio priliku da zaboravi sva ta poniženja, bol i strahove, da zaboravi kako je poput neke devojčice ili malog deteta u ranim godinam svoje bolesti uvek morao da plače i moli svoju ženu da ga ne ostavlja samog u stanu u centru Londona, jer se beskrajno plašio da ostane sam, tražeči od nje da čeka da ga strah i umor toliko izmore da bi zaspao na sofi, pa tek onda da ide u prodavnicu i da se vrati što je pre moguće, da zaboravi kako je još uvek neoporavljen, pun strahova, sa beskrajnim napadima proliva čim izadje iz kuće, godinama odlazio na posao bar sat vremena ranije da bi izbegao gužve u centralnom Londonu i na auto putu, i u najkraćem mogućem roku stigao do wc-a na poslu.

Mnogo puta je morao da se vrati do wc-a u stanu jer bi creva počela da ga muče u prvih pet ili deset minuta vožnje, nekoliko puta nije uspevao da nađe mesto za parkiranje blizu stana, i skoro uvek, kao po nekom pravilu, ako bi ostavio kola na žutoj liniji, dobijao bi kaznu za pogrešno parkiranje. Nikada mu nije bilo jasno kako je to bilo moguće da se parking kontrolori stvore baš pored njegovih kola i sačekaju tih famoznih pet minuta pre pisanja kazne, bas u tih 5-6 minuta dok se vraćao u wc. Nikada nije dobio priliku da zaboravi dvočasovne povratke sa posla i beskrajno more automobila na deonici gde se autoput M4 ili M40 uključuju u London, tu negde oko kružnog autoputa M25 u blizini aerodroma Heathrow. Bila je to strašna panika, klaustrofobija na otvorenom prostoru, gde si pritisnut i okružen kolima i kamionima u nekih četiri ili pet traka. Sve dok je postojala opcija da se negde skrene strahovi bi bili podnošljivi, ali u toj nepreglednoj i nepokretnoj reci automobila bi gubio dah, pokušavao iz sve snage da udahne vazduh dok su mu se usta sušila toliko da nije mogao ni kap pljuvačke da skupi, dok su mu kapilari u očima pucali od pritiska. Koliko je samo mrzeo ta putovanja kolima, a koliko se još mnogo više plašio vožnje u podzemnoj železnici i uopšte vožnje bilo kakvim gradsim prevozom, u gradu gde su mu jezivi panični napadi i počeli za vreme jedne takve vožnje.

 

- 7 -

 

Nešto se razmišljam, pošto mi nikako ne izlazi iz glave taj Božidar Krstić, pošto je ta njegova zemlja maćeha tamo negde na bogatom i poštenom zapadu, sa visokim standardima što se tiče rasizma, jednakosti, ljudskih prava i sloboda, možda se njemu ništa loše nije ni desilo, ipak je to visoko razvijeno društvo, kome mnogi ljudi u mojoj zemlji teže.

E sad, pošto na zapadu muku muče da izgovore imena stranaca, ma koliko se nadljudski trudili (mada ponekad posumnjam u njihova dela i namere pošto sebe uvek predstavljaju u tako lepom i pozitivnom svetlu), možda je naš Božidar morao da skrati ili promeni ime.

Možda je tamo recimo neki Boz, to je kraće i više u duhu zapadne kulture, znaš ono kao Joe, Mike, Rob, Bob… Prezime bi naravno moralo da bude Krstik, od Krstic bez „ć“.

Tek sada me intrigira, da li bi taj isti Boz Krstic imao istu sudbinu kao Božidar Krstić. Pa valjda ne, prihvatio je kompletno kulturu i običaje svoje nove zemlje, baš onako kako na zapadu očekuju od nekih drugih stranaca neeuropejaca kojima neprestano prebacuju da su im važniji jezik i kultura njihove zemlje majke nego zemlje maćehe. Boz radi vredno i pošteno, nesebično deleći svoje znanje i iskustvo stečeno u Srbiji, prenoseći nenormalnu energiju i kreativnost svog srpskog bića u sve sfere društvenog i profesionalnog života svoje nove zemlje, plaća im preko 50% poreza na deo svoje prilično dobre plate. Ipak je zapad obećana zemlja za nas obične ovde u Srbiji.

Da li bi uspeo da potisne sve traume devedesetih kada se godinama tresao kao prut od nenormalnih paničnih napada, nemajući hrabrosti da izađe iz kuće, čak ni do škole udaljene nekih 200-300 metara da pokupi decu iz škole. Da li bi ga poremetili godinama dugi problemi sa strahovima i bolesnim crevima zbog kojih je provodio sate na wc šolji, ne usuđujući se da ode u bioskop ili pozorište, čak ni u dužu šetnju bez pratnje nekog člana porodice ili druga koji bi eventualno uspeo da nađe malo slobodnog vremena, u zemlji gde niko nema vremena ni za koga, jer ili rade ko robovi po ceo dan, ili nemaju koristi od druženja. Doduše ima i onih koji imaju puno slobodnog vremena, oni privilegovani koji i ne shvataju u kom svetu žive, i oni bez para koji bi se možda i družili ali nemaju dovoljno da bi kupili kartu za prevoz. Koliko je samo puta naš dragi Boz, dok je još bio Božidar i u ono vreme kada više od tri godine nije mogao da radi zbog idiotizma sistema, imao dilemu da li da kupi dnevne karte za prevoz i sa porodicom obiđe po neku od atrakcija prelepog Londona, ili da ipak porodicu ne ostavi bez hrane dan ili dva … a kultura može malo i da popričeka, šta je to 3-4 godine bede i siromaštva … važno je da sačuvaš zdravlje pa ćes nadoknaditi … A ne kaže se džabe, ono što te ne ubije to te … Kako? Ojača? Da, da, žvaka za seljaka, ono što te ne ubije to te osakati brate, i vučeš to celog života. I ne samo ti nego i oni oko tebe, pa ako još imaš i punu podršku, pažnju, ljubav i razumevanje svoje bivše žene, koja eventualno napornim radom tokom niza godina okrene protiv tebe i dvoje starije dece, uz sve ostale sabotaže koje su razvod učinile neizbežnim, onda si baš prdnuo u čabar, ili da se izrazim onako „seljački“ kako to volim ponekad da uradim kada potisnem akademskog građanina i intelektualca u sebi pa u znak protesta i prezira upotrebim i jače reči, kao na primer u ovom slučaju, usro si motku.

Da li bi se sa ponosom ili gorčinom sećao izuzetno retkih odlazaka u Brighton, Bognor Regis ili West Wittering, gde bi na plaži sa svojom porodicom uvek birao mesto najbliže javnom wc-u da bi bio blizu kenjare kada ga uhvati panika i sraćkalica. Eh, da mu je bar koncentracija radila tokom tih godina panike pa da vodi neku statistiku o posetama wc-ima, ima ljudi koji prodaju te statistike, ovih dana je to čak dobro plaćeno ako je deo marketinga ili korisno za google analytics.

Ne, naš Božji dar je morao totalno da isključuje svoje frustracije i traume i svoj preopterećeni mozak, da bi ga sačuvao za svog poslodavca, jer je mozak jedini alat koji je imao, i kojim je zaista odlično zarađivao nakon nikada objašnjene pauze od tri ipo godine zabrane rada. Bio je taj njegov mozak izmučen jezivim strahovima i nepravdama, a što je to duže trajalo snažnije bi bile vulkanske erupcije vrlo snažnih reči i osećanja, a zbog nekih erupcija bi se i Krakatau češnuo iza uvceta, ali ne i zemlja maćeha i bivša žena. A nekako uvek imaju objašnjenja koja isključuju činjenicu da su njegove reakcije upravo takve samo zbog surovosti njihovih akcija (koje ne očekuje), i hroničnog nedostatka akcija koje očekuje. A i našta bi ličio ovaj svet kada bi svi bili razumni i civilizovani.

Da li je teško zamisliti da bi taj Božidar, sa tako visokim moralnim i društvenim načelima, neprekidno pokušavao da pronađe razumnu osobu u tom bolesnom sistemu, koja bi detaljnije pogledala njegova silna pisma. Da, nesumljivo je pisao mnogo pisama, dok ta silna pisanja i pisma nisu poremetila štošta u njegovoj glavi, jer na njih niko nikada nije odgovarao, odnosno odgovori nisu imali nikakve veze sa pitanjima i navedenim problemima.

A tih pisama, bilo ih je deset, bilo ih je sto deset, bilo ih je hiljadu i sto deset, bilo ih je više nego što je ikada u nekoj pesmi bilo ljubavi. Sad bi bili očevi, sad su razvedeni Krmenadla Vegetarijanac daleko od svoje dece, nateran da pobegne od zla, pokvarenosti i bezdušnosti sistema njegove zemlje maćehe. Kakva budalaština je zemlja maćeha. Seti se Barbara, cele te noći od 24 godine je pljuštalo nad zemljom maćehom …

… Rainy night in Georgia, God, I feel like it is raining all over the world… što bi se reklo, otprilike, jebote pada neka teška grozna kišetina u tamo nekoj Georgiji, i pošto to sranje baš nikako nema nameru da stane, Bože moj, ja zamalo da se navučem i da počnem da verujem da slična kišurina pada po čitavom svetu.

A u tim prokletim pismima, koja sada postaju knjige, naš Božji dar je objašnjavao, plakao, molio, objašnjavao, pretio, grdio, objašnjavao, bio izrazito glup i izrazito inteligentan, objašnjavao, tražio rešenje, tražio kompromis, ponižavao se, dovodio sebe do očaja i ludila, objašnjavao, lečio teške traume i frustracije, pokušavao da se neprekidnim širenjem istine zaštiti od straha zbog onoga što bi ga moglo zadesiti zbog prethodno objavljenih istina … pa tako mnogo puta u mnogo navrata.

Osakatili su njega, njegovu decu, njegove roditelje, bezdušno su ga pokrali, oteli mu zdravlje, i normalan život, i mladost, i najbolje i najproduktivnije godine njegovog života … a on se borio, neprestano se borio, svakoga dana i svake noći, svih tih godina, samo ponekad nalazeći vremena za normalan život i kreativno korišćenje svoje neiscrpne energije, znanja, inteligencije, ljubavi. On se borio sa svima njima … i sa samim sobom … i borio i pisao, i borio i pisao ...

Mnogo toga je napisao do 2004-e, i kada je shvatio da su mu zločinci i svinje nacističke praktično ubile oca, i uništile toliko toga da više ne može da se oporavi ako ne izbaci svu tu tugu, prezir i gađenje, tužio je svoju dragu državu maćehu (čiji je državljanin), i sve lopine za koje je smatrao da su morali da reaguju na njegova bezbrojna pisma, i da bar iz humanih razloga preduzmu nešto ako ne po nekim zakonskim osnovama. Da vidimo koliko vas će da pogodi da li mu je država maćeha dozvolila tužbu ili su mu vratili kompletnu dokumentaciju i uplaćene pare za tužbu.

Izmrcvaren, slomljen, razočaran i ponovno povređen, prodao je stan u centru Londona (koji su mu banditi Toni Blera propisno upropastili tri puta u periodu od devet meseci, pa ga je prodao u panici i protivno prethodno donetoj odluci da mu to bude izvor prihoda kada se penzioniše).

Od tih para je otplatio svoju porodičnu kuću u zemlji maćehi i kupio vikendicu u zemlji majci, sa namerom da se vrati čim se oporavi. Mada je postigao neke nesvakidašnje rezultate i uspehe na poslu tokom te i sledeće godine, umor od svega ga je savladao, posao i brak su postali suviše stresni i naporni, bolest iz devedesetih je počela da se vraća, ponovo je pokušao da iznudi razgovor sa predstavnicima režima, naravno niko nije odgovarao ni pomagao kao ni nikada pre toga, i to je dovelo do toga da je morao da tuži zlu maćehu na evropskom sudu za ljudska prava, sada već davne 2007-e godine.

Srećom, nije ceo zapad truo i korumpiran kao zemlja maćeha, pa tako naš nesuđeni „junak“ po prvi put otkako piskara te tužbe i žalbe, dobije zvanični broj slučaja i potvrdu da je njegov slučaj primljen, računajući i kompletnu dokumentaciju od nekih 450 dokumenata.

Jebiga brate, niko nije savršen, nema tu ljutnje, dobio si na tom evropskom sudu mnogo više nego ikada u zemlji mačehi, pa bar imaš broj predmeta, nije to više kao da nikada nikome nisi ništa ni pisao. Nego čekaj lebati, šta kažeš, lopurde belosvetske, mislim europejske, pogledali samo najnebitniji segment tvoje tužbe, nešto oko tvoje kompanije kad si bio konsultant pre mnogo godina i zatvorio tu firmu sedam godina pre obraćanja njihovom sudu, i rekli da probleme koje ti je zla maćeha napravila oko te firme nemaju veze sa ljudskim pravima. Sereš brate, pa nisi im to ni tražio. A žalio si se? Pa naravno, i ja bih da nisam samo obično Krme. Ma nemoj da kenjaš! Nikada nisu odgovorili a jurio si ih i preporučenim pismima i faksovima i emailovima. A kažeš napisali u originalnom rešenju da nemaš pravo žalbe, da im se više ne javljaš i da će da unište svu dokumentaciju koju si poslao. U čoveče, pa baš identično kao što su ti odgovarali u zemlji maćehi, da nisu možda oni umešali svoje nevine lopovske prste, akcenat je naravno na nevine prste, sećate se moramo se uvek izražavati politički korektno i u duhu tolerancije, mada, razmišljam nešto onako laički, ipak imaš broj slučaja, propisan i zvaničan dokument, pa sada bar možeš propisno i zvanično da obrišeš dupe sa njim, a ne samo onako neformalno. Jebiga, loša ti karma brate, što bi rekla moja drugarica Naca, koja me baš nešto ne miriše mnogo jer joj ne pričam preslatke laži o životu na zapadu, a njoj je baš ta varijanta nekako potrebna. Baš sam ispao sisa, zašto bre ne znam da lažem i mažem, pa 25 godina sam u epicentru najeminentnije obrazovne institucije po tim i sličnim pitanjima. Znate da skoro uopšte nema magle u zemlji maćehi, izvoze bosomučno … a kupaca kolko ’oćeš čini mi se. Žešći su prodavci, to im svi moramo priznati, evo ja priznajem četiri puta.

 

- 8 -

 

Pošto su ovih dana skoro svi ljudi na planeti na nekim društvenim mrežama, sigurno naš Boz ima i neki facebook profile, verovatno sa najboljim i najlepšim detaljima iz svog života, možda tek ponekad neka gorka rečenica, ipak nije život uvek samo med i mleko.

E sad, da se tom Bozu desilo ovo što mi je sad već definitivno jasno da se izgleda desilo Božidaru, da li bi on na svoj facebook stavljao sav taj mrak, ludilo, primitivizam i tugu koju bi eventualno iskusio, ili bi stavljao slike o životu, o običnim ljudima ili predivnim mestima, koje bi eventualno obišao da bi potisnuo tešku tugu i nesreću koja ga je pritisla u zemlji maćehi.

A i pitanje je u kom trenutku, i pod kojim pritiscima bi taj naš Boz počeo da objašnjava da sve prelepe i predivne stvari koje su mu se desile na bezbrojnim putovanjima širom sveta nakon 2007-e kada mu je baš puko film, nisu ustvari prava slika života u zemlji maćehi, nego njegova potreba da bude što više van te proklete zemlje i da eventualno ostane normalan, pozitivan i kreativan u rasističkoj, osvetoljubivoj, nehumanoj i bolesnoj sredini. Doduše, nije trebao da sve ovo priča svojim menadžerima u Maćehinom Airwaysu, a valjda i ne bi da ga nisu toliko razbili.

Da li bi naš Boz eventualno shvatio da je on mnogo bolji čovek od svih tih zločinaca koji ga tako nehumano tretiraju i muče. Sigurno da, pogotovu nakon onoga što su mu učinili neljudi, zlotvori i sadistička banda pljačkaška iz Maćehinog Airways-a ovih zadnjih godina, iako su znali za sve prethodno pretrpljene štete i bolesti, i bili upozoreni da ne otvaraju pandorinu kutiju.

Da li bi možda pisao knjige pod pseudonimom Iam Betterman, da čak i imenom kategorički istakne da on nije ni jednim atomom svoga bića prihvatio nijednu od ideja onih koji bi da kontrolišu i manipulišu ceo svet, onih časnih vitezova koji su baš najhrabriji, najbrutalniji i najveći ratnici kada se bore protiv bolesnih, invalida, nejakih, starih osoba i nemoćne dece.

Da li bi takvu knjigu pisao u jednom dahu, celu priču u jednom romanu, ili bi možda napravio seriju novela koju bi vi sklapali poput slagalice (Jigsaw puzzle).

Da li je i ova priča o četiri imena samo parčence slagalice u sagi o našem kraljeviću i prosjacima i bednicima iz njegove zemlje maćehe?

U svakom slučaju, ova kratka priča će postati roman onoga dana kada se Božidar, Boz, Iam i ja sastanemo i ozbiljno krenemo putem zrelog  i fokusiranog romanopisca i hroničara, što će se valjda desiti početkom februara, kada ističu rokovi za akcije koje treba da kompletiraju vlada, parlament i kraljica naše zemlje maćehe. Od toga najviše zavisi koje će istine dominirati tim romanom.

Valjda će po isteku tog roka, meni mnogo dragi Božidar ili Boz, prestati da luta od opcije do opcije, od pokušaja do pokušaja, i povratiti svoju koncentraciju i kreativnu energiju, mnogo se muči ovih dana, hteo bi i da doda „sve što fali“ za predstojeće suđenje da se stoka iz Maćehinog Airways-a ne bi izvukla jer ih je upozorio mnogo puta da mu ne dirija zdravlje i decu a uništili su mu sve, a opet hteo bi Božidar i da se totalno isključi kao što je to najčešće radio zadnjih godina, a i da napiše lepu priču o četiri imena i dve bitange.

Ne znam šta više da vam kažem ovom prilikom, znam da mnogo mi dragi Božidar neizmerno voli muziku, pa da ga pozdravim sa par meni dragih i blago parafraziranih stihova … Jebiga brate, budem i ja i muvan i varan, i svakom se desi da ispadne šaran, ali baš magarčina, volina i majmunčina, to je već ozbiljna stvar … pa brate Božidare, piši svoj bluz sa ili bez namere bitne, jer i najveće ribe za tebe su sitne … i ne pravi se englez, neće kraljica tvoje zemlje maćehe po svojim vernim slugama, znaš i sam da riba smrdi od glave, ma nema šansone da će ona preduzeti bilo kakve mere u vezi bilo kojeg zločina, od mnogih koje si joj predočio. Ali ajde nek ti bude, ni februar nije tako daleko, a i pošteno je da ostaneš veran svojim principima i obećanjima.

Al’ pazi ’vako, da budem maksimalno objektivan i pomalo jednostavan, kako i priliči nekom ko se zove Krmenadla, stvarno je somina taj Božidar Boz Krstić. Mnogo bi mu bolje bilo da je hvalio umesto što je kudio, mogao je lepo da ih u sebi otera u maćehinu, a javno da propagira fundamentalne i dokazane maćehinske kvalitete kao što su humanitarni genocid, nacistička demokratija, sadistička pravda, rasistička jednakost i da stavlja naglasak, odnosno velika slova kako on to već radi, na reči humanitarni, demokratija, pravda, jednakost itd. I svi bi ga voleli tamo u lepoj maćehini, i pravi prijatelji koji ga i inače vole, i pravi neprijatelji koji eto sada moraju da ga mrze, a znate i sami da se svakome smuči ako neplanirano moraju da rade ono što inače rade svakoga dana. Baš neuviđajno prema tom finom poštenom narodu, ali šta ćeš, ko ne zna – nezna.

Znam da nikada nikoga nisi slagao, prevario ili pokrao, niti si ikada bio nečastan i nepošten moj dragi Božidare, pa te zato podsećam, ne tužiš ti ljude vredne nekog respekta, tužiš najobičnije i najprimitivnije kriminalce, bitange, neljude i stoku seljačku, i imaš svu dokumentaciju koja to potvrđuje, koja je već odavno poslata najvišim institucijama maćehinskog sistema i evropskom sudu za ljudska prava, plus ti je korespondencija delimično već objavljena na internetu, pa i najveći skeptici mogu sami da provere.

Da sam na tvom mestu ja bih te tvoje mučitelje pljunuo u lice pogano i sadističko, i oterao u lepu maćehinu odakle su i došli, obrazovane i civilizovane ljude ni ne zaslužuju, a ti se lepo vtati među ljude u Srbiju, ili idi u neku drugu normalnu zemlju i počni ponovo da živiš svoj život. Vidiš valjda da su zaslepljeni mržnjom i pokvarenošću i da ne žele da vide nikakvu istinu, a tvoje oči i mozak već godinama više ne mogu da se bore sa njihovim lažima i manipulacijama. Vidiš da baš vole da mrze, a i ljubav prema mržnji je vrsta ljubavi, a ljubavi NIKAD dosta. Probudi se druže moj, molim te, ne hrani njihovu vrstu ljubavi nego onu koju si nesebično pružao svojoj deci i u svom poslu, nisu oni tebe odbacili i naterali da napustiš lepu maćehinu zbog toga što nisi dobar nego što ne mogu da žive pored nekog ko ih konstantno podseća na istinu koju kriju, na istinu o njihovoj pokvarenosti, običnosti i bezvrednosti. Svi oni zajedno, druže moj, vrede manje od jednog prosečnog rezultata tvoje velike nužde. Ti si stvorio i pružio više nego bilo koja druga osoba koju ja znam. Ti si sinonim za život, ljubav i stvaranje a oni za smrt, mržnju i razaranje. Mnogo si bolji od njih.

I prestani da pušiš, nisi pušio dvadeset i jednu godinu, valjda vidiš da ti smeta i da si pored sve muke sa zdravljem navukao i astmu. Ja znam da ne pušiš što uživaš, ni što ti telo traži, pušiš da tugu ugušiš. Seti se koliko ne podnosiš tugu, sažaljenje, patetiku, negativnost … budi srećan, živi, voli i stvaraj, jer to je ono što najviše nedostaje i tebi samome i svima nama koji te iskreno volimo i poštujemo.

A dok meni ne dođe vreme da se probudim iz svog meditativnog i poluhipnotičkog stanja, i vratim se u ostale segmente realnosti i života, odoh ja na moje masaže, plesne večeri, druženja, razne koncerte i šetnje prelepom Adom Ciganlijom.

 

Srdačno vaš,

Krmenadla Vegetarijanac

Bivši programer, analitičar, administrator relacionih baza podataka, suprug i otac, intelektualac …, sadašnji pripovedač, hroničar, zanesenjak, rastrgnut između života i prošlosti, putnik i putopisac, amaterski fotograf …, a još uvek i bez obzira na sve, humanista, pacifista, idealista, pravdoljubac, istinoljubac, romantik, roker, hipik, čovek, drug, sin, brat, otac, umetnik, pomalo hedonista … i na da sve, sasvim običan i potpuno svoj čovek, željan običnog i normalnog života u društvu zdravih, normalnih i srećnih ljudi, kakav sam i sam bio pre odlaska u zemlju maćehu.

 

Napomena izdavača

Delovi ove priče su preuzeti iz prethodno objavljenih dela. Za sada možete naći na internetu dva dela moje knjige Volume 6 - EAT, koje čine mali deo opusa Jigsaw Puzzle Series.

https://www.smashwords.com/extreader/read/570400/1/jigsaw-puzzle-series-volume-6-eat-part-1